Пише : Александар Ацо Ристичевић
Сви људи се често нађу у ситуацији, да када обилазе неки продајни центар, наилазе на ствари које изгледају привлачно, али заправо им и не требају. У ери дигиталног свијета, кроз разне видове реклама на друштвеним мрежама и разним порталима, често смо у прилици да видимо нешто, што би се могло (негдје) ''уклопити у кући''.
Људи који раде у Гугл компанији, не крију да Гугл прислушкује људе путем мобилних телефона. Само, поента није у прислушкивању због тога да знају гдје смо и шта радимо, него због често понављаних термина, да се ''открије'' шта је то што нама заправо треба. Затим нам то представљају путем мини реклама.
Ако уђемо на неки продајни сајт и претажујемо ''тример за траву'', те ако погледамо више таквих производа, велика вјероватноћа је да ће нам се ти производи почети појављивати као препоручене објаве и на Фејсбуку и осталим друштвеним мрежама.
Маркетинг кроз јавне личности
Старе школе маркетинга су још увијек активне, али оне су раније биле изражене на стандардне и ''укалупљене'' начине. Тв програм, билборд, јавнаа личност и бренд. Данас имамо много више начина рекламирања. Некада, David Guetta , продуцент и DJ (ди џеј), у врхунцу своје популарности био је у сарадњи са многим компанијама, нарочито са произвођачима музичке опреме.
На његовим великим наступима, промовисао је један бренд слушалица, које је користио када је пуштао музику. За то је добио вишемилионски износ а компанија остварила велики приход. Обожаватељи овог извођача, масовно су куповали слушалице које је и он користио. То је легалан маркетиншки потез, али марка тих слушалица које је користио Дејвид коштале су и до хиљаду долара, иако је њихов квалитет (по ријечима стручњака за технологију) био исти као и код слушалица које на тржишу коштају 30-50 долара. За израду упоређених слушалица, материјал је коштао по 4-5 долара, док је остатак био ''чиста'' зарада. Цијена скупих слушалица, морала је бити висока јер је требало вратити уложена средства у рекламу, тј у Дејвида, којег су морали скупо платити.
Један балкански спортиста је рекламирао патике које се производе у Вијетнаму.
Мјесечна плата у тој држави за радника у фабрици патика износила је (невјероватних) 5 долара/мјесечно. За ту плату један радник је правио до 20 пари патика - ДНЕВНО. Трошкови израде патика су били од 3-5 долара по једном пару. Њихова вриједност у Европи је била 200 долара.
Та цијена је морала бити изразито велика само због тога што је познати спортиста добио 5-10 милиона долара да би носио тај бренд.
Умјесто што потрошач купује патике (или неки други производ) он ''купује'' статус и причу успјеха које носи промотер, тј спортиста, глумац или музичар који је то рекламирао.
Јутјубери и тиктокери као креатори жеља
Данас, у ери нових технологија, за маркетинг не мора бити ни глумац ни спортиста ни музичар. Може то бити било ко, ко задивљује широке народне масе. Тачније речено - јутјубери и тиктокери. Оно што ми видимо испред малих екрана, то су неки забављачи и шоумени, а заправо иза њих стоје огромне компаније који имају само један интерес - бизнис.
Много јутјубера, које данас сви (мање-више) знамо, учествују у великим пословним подухвтима, некада самостално а некада у сарадњи са већим капиталстима.
Неки чак и јавно причају о томе, како су им компаније понудиле да граде бренд на њиховом
имену, гдје ће компаније уложити и средства за производњу, осигурати продајну мрежу, услугу транспорта, а да ће сав добијени профит дијелити равномјерно.
Једини услов је да бренд носи име познатог јутјубера и да јутјубер промовише то кроз своје видео снимке ( ако је у питању чипс, да у току видеа једе тај чипс, ако је сок - да у току видеа пије тај сок и предлаже другима да га пробају). Истраживајући имена свјетских и наших јутјубера, могу се пронаћи подаци гдје су и они сами власници компанија, које запошљавају велики број радника, а чак и нашим просторима, зараде тих компанија иду и до 10 милиона евра, на продаји производа за дјецу.
Код дјеце и млађих постоји тзв ФОМО - ''СТРАХ ОД ПРОПУШТАЊА'', гдје дјеца желе бити дио већине, да не пропусте нешто што су други пробали а они нису. Ако је неки јутјубер промовисао свој најновији сок, а скоро сва дјеца су пробала тај сок и дала своје мишљење, појединци се могу осјетити као да нису довољно важни - ако нису и они пробали и дали своје мишљење.
Код дјеце (као и код многих одраслих) то може изазвати одређене посљедице:
- Стварање лажних потреба - Желе да купују оно што сви купују - а не оно што им стварно треба.
- Социјални притисак - ''Ако сви купују, морам и ја''.
Алгоритми и маркетиншки трикови
Просјечан човјек без критички развијеног става, мисли да је све онако како му се приказује. Заправо, то многи '''инфлуенсери'' данас и користе као слабу тачку, па многи од њих и признају како се користе неким ''глупим форама'' које објављују, па се све више људи задржава на видео снимку (претежно кратким снимцима), гдје коментаришу, вријеђају и врше препирке међусобно, о томе да ли је то добро или лоше.
Друштвене мреже ''води'' алгоритам, који оцјењује шта је то шта треба ''гурати'' даље осталим људима а шта није занимљиво за ширу публику. Наиме, ако се више људи задржава на једном видео снимку, алгоритми тако препознају да је то занимљив садржај, те га још више пласира осталим људима. Ако се често остављају коментари, то такође представља садражај који се треба пласирати даље. Због тога често чујемо како Јутјубери траже од гледалаца да одгледају до краја, да лајкују или да коментаришу. Није увијек битан коментар публике, многи од њих те коментаре и не читају, али је битно због алгоритма. Код дјеце, а нажалост и код већине одраслих видимо неразумјевање друштвених мрежа, па код дјечијих снимака често видимо ''Ако ти се свиђа ово ауто лајкуј, ако желиш да имаш ово ауто коментариши (или запрати канал)''. Тада дјеца, несвјесно и некритички ураде све што се од њих тражи, и лајкују и запрате и коментаришу.
Код одраслих је ово израженије на друштвеној мрежи Фејсбук, гдје се администратори страница сналазе са алгоритмима, тако што ''пробијају'' своје странице објавама ''Напиши у коментар Амин, ако је Исус добродошао у твој дом'', па људи заиста мисле да је то потврда пред Богом, а не само скупљање лајкова, дијељења, коментара - ОДНОСНО МАРКЕТИНГА ФБ СТРАНИЦЕ/ надјачавање алгоритма.
Јутјубери користе људско непознавање дигиталног свијета и често пласирају ''осјетљив'' садржај. Људи почињу да коментаришу, да гледају више пута како би извукли шта је све лоше приказано, а креатори остварују профит. Сви смо свједоци лоших видео снимака, гдје буде преко стотину коментара ''гасите ово'' , ''одакле овде оволико прегледа'' итд, а заправо са свим тим својим коментарима, људи помажу да се видео прогура још боље, још даље...
Алгоритми друштвених мрежа, ''гурају'' даље видео снимке који имају ангажовање (лајкове, шерове и коментаре) а не истину и квалитет.